Na Be­ža­nij­skom gro­blju u Be­o­gra­du u sri­je­du je vječ­no po­či­nu­la osam­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja Ma­ra Cr­no­go­rac, uda­ta Er­ceg, je­dan od po­sled­njih ži­vih svje­do­ka zvjer­sta­va ko­ja su usta­še po­či­ni­le nad Sr­bi­ma u Liv­nu i oko­li­ni u pro­lje­će i lje­to 1941. go­di­ne, jed­no od tro­je srp­ske dje­ce ko­ja su slu­čaj­no spa­se­na na­kon se­dam da­na pro­ve­de­nih u ja­mi Bi­ku­ša iz­nad se­la Če­le­bić.
Du­go je ću­ta­la i bje­ža­la od stra­vič­nih uspo­me­na i ko­šmar­nih sno­va zbog ko­jih se go­di­na­ma ni­je ra­do­va­la no­ći­ma i po­čin­ku. Ta­ko je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta do­spje­la i u Be­o­grad, u na­di da će u ve­li­kom buč­nom gra­du na­ći mir i za­bo­rav. Na­ža­lost, ni da­lji­na, ni vri­je­me, ni sre­ćan brak i ra­dost ko­ju su joj do­ni­je­la dje­ca i unu­čad, ni­je­su iz­vi­da­li nje­ne ra­ne i do­ni­je­li za­bo­rav i spo­koj.
Sa­mo jed­nom je, po­la vi­je­ka ka­sni­je, otvo­ri­la sr­ce i is­pri­ča­la šta je sve do­ži­vje­la, is­pri­ča­la ono što se ta­ko ne­za­bo­rav­no i ne­pre­bol­no ure­za­lo u pam­će­nje i du­šu osmo­go­di­šnje dje­voj­či­ce:
„Tog 28. ju­la 1941. go­di­ne za­te­kla sam se sa stri­nom To­mom u pla­ni­ni, u mje­stu zva­nom Li­vad­ni­ce kod sto­ke, gdje smo ima­li sta­je. Tog da­na je do­šla mo­ja ma­ma Cvi­ta Cr­no­go­rac i re­kla stri­ni da su usta­še po­za­tva­ra­le sve mu­škar­ce iz na­šeg se­la u ško­lu, pa da ona (kao Hr­va­ti­ca) ide i in­ter­ve­ni­še pre­ko bra­će od stri­ca, Ri­ma­ca, jer su oni bi­li u usta­ša­ma. Vi­dje­la sam po nji­ma dvi­je­ma da se do­ga­đa ne­što stra­šno u se­lu. Njih dvi­je su oti­šle i vi­še ih ni­kad ni­je­sam vi­dje­la.
Po­sli­je sam do­zna­la da su ih usta­še, čim su do­šle u se­lo otje­ra­li u ško­lu i tu po­kla­li za­jed­no sa osta­lim srp­skim sta­nov­ni­štvom na­še­ga se­la. Za­kla­li su ta­da mo­ju maj­ku Cvi­tu, stri­nu To­mu i se­stru Ve­se­lin­ku – di­je­te od pet go­di­na, ko­ja je, po pri­ča­nju oče­vi­da­ca, bje­ža­la oko ško­le; iako ra­nje­na iz pu­ške op­tr­ča­la je ško­lu tri pu­ta dok su je krv­ni­ci sti­gli i za­kla­li. Mo­ja se­stra od stri­ca Bo­ja, brat Bo­žo, ja i još nas tri­na­e­to­ro dje­ce, dru­gog da­na smo oti­šli u se­lo da vi­di­mo šta se de­ša­va, ne slu­te­ći zlo...
Svu tu dje­cu, njih pet­na­e­sto­ro, usta­še su po­hva­ta­le i po­tje­ra­le u mje­snu ško­lu u ko­joj je pret­hod­no po­bi­je­no oko tri­sta Če­le­bi­ća­na, uglav­nom že­na i dje­ce, po­što su dan ra­ni­je sve mu­škar­ce, njih oko 120, ba­ci­li u ja­mu Bi­ku­šu:
– Kad su nas usta­še utje­ra­le u škol­sko dvo­ri­šte – sje­ća­la se Ma­ra – ugle­da­li smo je­ziv pri­zor ko­ji je te­ško is­pri­ča­ti ili opi­sa­ti. Vi­dje­li smo kr­va­ve pa­nje­ve, a na nji­ma kr­va­ve bra­dvi­ne, sje­ki­re i sa­ta­re. Po­red pa­nje­va le­že u kr­vi od­sje­če­ne žen­ske ple­te­ni­ce ko­je su zli­kov­ci od­si­je­ca­li za­jed­no s gla­va­ma. Cio plat – go­mi­la vred­ni­je odje­će i obu­će, žen­ske i dječ­je. Na vi­še mje­sta bi­je­li se pro­sut ljud­ski mo­zak na lo­kva­ma kr­vi, na ko­je su na­va­lji­va­li ro­je­vi mu­va. Shva­ti­li smo svi šta je bi­lo i šta nas če­ka, tim vi­še što smo pre­po­zna­va­li dje­lo­ve odje­će na­ših maj­ki, se­sta­ra, bra­će i ro­đa­ka...
Svu tu dje­cu su po­tom otje­ra­li do ja­me Bi­ku­še, po­ko­si­li ih ra­fa­li­ma i po­ba­ca­li u ja­mu. Ma­ra je, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih, osta­la ne­po­vri­je­đe­na, a kad su je ba­ci­li u ja­mu, za­u­sta­vi­la se na jed­noj po­li­ci na de­se­tak me­ta­ra du­bi­ne:
– Tu su bi­li le­še­vi na­ših mu­ška­ra­ca ko­ji su pri­je ko­ji dan bi­li ba­če­ni, ali i ne­ki ko­ji su pre­ži­vje­li. Po­znao me Đor­đe Cr­no­go­rac ko­ji je ostao živ. Vi­dio je da sam ži­va i od­mah me po­vu­kao u stra­nu pod jed­nu jam­sku po­li­cu, i re­kao mi da ću­tim. Za­tim su na isto mje­sto pa­li moj brat Bo­žo i se­stra Bo­ja. Iako ra­nje­ni, bi­li su ži­vi. I njih je isto Đor­đe sklo­nio u stra­nu me­đu špi­lje.
Kad su usta­še sve po­ba­ca­li, on­da su od­o­zgo zva­li: ima li ko živ, ne­ka se ja­vi da ga spa­si­mo! Po­što su se ne­ki ja­vi­li, od­o­zgo su ba­ca­li bom­be i po­čeo je po­tmu­li tu­talj eks­plo­zi­ja i lo­mlja­va kr­ša. U jed­nom tre­nut­ku sam osje­ti­la bol – par­če bom­be ili kr­ša me ra­ni­lo u no­gu...
U ja­mi su osta­li još šest da­na i šest no­ći. Ma­ra se sje­ća­la sa­mo stra­ho­vi­te že­đi ko­ja ih je mo­ri­la i nad­ja­ča­va­la strah i bo­lo­ve od ra­na, i ka­ko su po­ku­ša­va­li žeđ uto­li­ti ro­som ko­ju su ku­pi­li sa zi­do­va pe­ći­ne.
– Sed­mog da­na, kad se smra­či­lo, spa­si­o­ci, na če­lu sa Vla­dom Šunj­kom, spu­sti­li su u ja­mu Đor­đa Er­ce­ga, na ko­nop­cu sa ba­te­ri­jom u ru­ci. Đor­đe je me­ne pr­vu za­ve­zao is­pod ru­ku i već sam se na­šla go­re. Za­tim su iz­vu­kli An­đu. S Mi­ćom Er­ce­gom ima­li su mu­ke. Is­pod ru­ke je bio ra­njen od bom­be, što ga je uža­sno bo­lje­lo...
Bu­do Si­mo­no­vić


Tra­ge­di­ja se­stre i bra­ta

– Mo­ju se­stru Bo­ju i bra­ta Bo­žu ko­ji su uspje­li da se, ko­ji dan ra­ni­je, sa­mi iz­ba­ve iz ja­me, po­no­vo su uhva­ti­le usta­še, ali su ih od po­nov­nog kla­nja ipak spa­si­le kom­ši­je Hr­va­ti. Bo­žu su od­ve­li u li­vanj­sku bol­ni­cu jer je bio te­ško ra­njen. Bio je već sko­ro ozdra­vio kad je jed­ne no­ći u bol­ni­cu ule­tio ne­ki usta­ša i, ka­ko će ka­sni­je is­pri­ča­ti bol­ni­čar­ka Ru­ža, za­klao ga na bol­nič­kom kre­ve­tu.
Se­stru mi Bo­ju, kao pri­sta­sa­lu dje­voj­ku, usta­še su sa Da­nom Šunj­kom, Ma­rom Er­ceg i Ru­žom Ra­do­jom, du­go vo­di­li sa so­bom, po­kr­šta­va­li ih, si­lo­va­li i iži­vlja­va­li se nad nji­ma, a on­da ih ba­ci­li u ja­mu kod se­la Lu­snić, ne­gdje u ok­to­bru 1941. go­di­ne.


Is­tre­blje­nje

Tih stra­vič­nih jul­skih i av­gu­stov­skih da­na 1941, od 30. ju­la, od Og­nje­ne Ma­ri­je, do 2. av­gu­sta, Sve­tog Ili­je, usta­še su i u Če­le­bi­ću po­ku­ša­le da is­tri­je­be i po­sled­nje srp­sko uvo. Za to vri­je­me iz tog po­naj­ve­ćeg se­la u Li­vanj­skom po­lju sa­tan­ski je, na raz­ne na­či­ne umo­re­no vi­še od 400 Sr­ba, a ve­ći­nu su či­ni­li ne­moć­ni, dje­ca, že­ne i star­ci. I sve su to uglav­nom po­či­ni­li nji­ho­ve kom­ši­je Hr­va­ti.